Nemam s kim drugim o ovome da pričam.
Osećaj mržnje prema sopstvenom telu je jako težak objasniti, i jako često ljudi predpostavljaju da je ISTO kao ono kroz šta su sami prošli. Mislim, za većinu stvari je tako, ljudi uvek predpostavljaju da su njihova iskustava univerzalna, ali kada je disforija u pitanju (posebno polna disforija) čuti to je nekako... gore. Jer, da budem iskren, mislim da svako ko je preživeo pubertet je u nekom trenutku mrzeo svoje telo - mrzeo svoj život. I to je nekako problem, ljudi misle da je to jedna te ista stvar, posebno pošto sebe tako lako poistovećuju sa sopstvenim telom.
...
Došlo je do tog nivoa da bukvalno ne smem da se gledam u ogledalo. Došlo je do tog nivoa da, kad vidim svoj obrisak u prozoru, ili u bole kom metalu, automacki samo vidim nešto pogrešno. Opet, teško je objasniti, ali kako ja to najbolje mogu da pojasnim je kroz koncept "uncanney valley". To je kao jeza, ali malo drugačije - mozak ti se zaglavi u domenu između identifikovanja pretnje, i "fight, flight, freeze" instinkta, i odatle proizilazi taj osećaj sličan jezi. Tako se osećam prema sopstvenom telu, zaglavim se u pokušaju da identifikujem ŠTA mi to smeta, ŠTA nije u redu, i ne mogu, jer sam zdrav. Objektivno, fizički, nema problema! Zdravo telo, zdravi udovi, zdrave kosti, zdrava kičma, ali nešto jednostavno Ne Štima.
I onda kada vidiš, ne možeš da NE vidiš. Kada se fokusiram na problematične delove, na grudi, na kukove, na ramena, na tanke ruke, ZGROZIM se. Kao karikatura, kao da sam od gline i da me je Bog samo Pokvario, kao da nešto fali, konstantno, ne izgleda kako treba, ne osećam se kako treba.
NAJGORI DEO, nemam nikakvog problema ako se samo... odvojim. Ako "objektivno gledam" tako što odvojim sopstvenu facu i ideju sebe sa onoga što vidim. Zdravo, normalno, žensko telo, ništa ne fali, sve štima normalno. Lako mogu da zamislim devojku sa takvim telom, osobu koja bi lepo izgledala ili u haljini ili u pantalonama, ili sa kratkom majcom ili u džemperu, sve kao što moja majka kaže o meni. Ali tu je problem. Čim u tu percepciju stavim SEBE, MOJE lice, MOJ lik, MOJ mozak i MOJU dušu, sve propada. Kao da si uzeo glavu mog ćaleta i stavio na telo moje majke, to jednostavno nije pravilno, nešto ne štima, nešto ne štima.
Kako ovo da objasnim. Kako da sve ovo kažem i pored toga insistiram da nisam šizofreničar. Kako nekome da objasniš da nisam samo zaglavljen u nekom tinejdžerskom buntovanju, nego da je ovo pravi, neopisiv bol koji nikako da se ublaži i nikako da se popravi. Ne mislim da "nisam dovoljno žensko", ili kao da nisam dovoljno seksualno liberovan. Nije do toga što nemam prijatelje i nije do toga što ne izlazim iz kuće. Da, to su sve izgovori koji su ljudi pokušali da mi daju za sopstvene emocije koje pokušavam da im objasnim, jer jednostavno neslušaju. Čuju da nisam u redu i kažu "A, pa vidiš, i ja davno nisam bila/bio uredu, ali to se prevaziđe tako što-"
Ćuti. Samo ćuti. Čuo sam sve 300 puta i čuću još 400. Pokušavam da ti objasnim. Pokušavam da ti ilustrujem moju patnju, ali ne slušaš. ne slušaš. ne slušaš. ne slušaš.
Da, nešto nije uredu samnom. Zašto je to tako teško zamisliti? Zašto je tako teško razumeti da neke stvari ne mogu da se "fake it til you make it", jer neke stvari su jednostavno konstantan bol. Psihički bol, da, ali sa fizičkim aspektom koji ne može da se prevaziđe, ili preskoči, ili "reframe"-uje u neko bolje svetlo.
Hvala bogu pa donekle još uvek i mogu da se tuširam. Jebiga nije baš UGODNO, ali nemam više taj... "visceral" osećaj neugodnosti dok se perem, jer mogu da razmišljam o drugim stvarima. Većinu vremena. Ali onda izađem iz kade, i tik pored mene je to ogledalo. To grozno, veliko, čisto ogledalo, i samo krajičkom oka jedva da ga samo pogledam da se setim da je tu i da se setim da ne gledam u njega. I bože spasi ne mogu da nosim topić ili bajnder po ceo jebeni dan, po kući moram da se opustim kako se nebi oštetio ili povredio ali bože. bože. bože. bože. bože
Kad sebe vidim u bilo čemu gde su mi grudi i dalje vidljive, samo kao sugestija, ne čak i na "vide ti se sise" način, nego samo da Postoje. Da je to Žensko telo. Zgrozim se. Zaplače mi se. iskrivim se i pokrijem se i zatvorim ruke oko svog tela dok ne mogu da vidim bilo šta na sebi što odmah boli. Ali taj Položaj boli. Iskrivljena leđa i stisnute ruke i suze koje samo čekaju trenutak da izliju. Zbog toga ne smem da se gledam u ogledalo. Jedino ako negde izlazim pa nosim moj "bajnder" (topić sa elastižom preko bradavica) i još barem 2 sloja preko toga se osećam ok, jer se ništa ne vidi, izgledam kao mali, mršavi, nesposobni dečkić od 12 godina. Što, iskreno, ne obožavam. Uopšte. Ali radije bi i to nego da izgledam kao najnesigurnija i najnesposobnija lezbejka na svetu.
Samo ja, normalna majca, neke kućne trenerke, slučajno vidim sebe u ogledalu i ja umrem. Na mestu samo osetim deo duše da mi se odvaja u agoniji. I šta reći a ne zaplakati?
Već mesecima pokušavam da idem kod doktorke da mi napiše uput za psihijatra, ali buraz... jako je teško napraviti i taj jednostavan prvi korak kada znaš da te niko ne podržava. Nemam nikog u familiji ko me podržava (osim jedne sestre, rođake, ali ne živi blizu nismo često u kontaktu), nemam neke ortake koji bi me podržali, barem ne sa kojima sam često u kontaktu. I kuda? Kuda kad si izolovan? Kuda kad te niko ne sluša? Kažeš im "moram da izađem odavde. moram sebi da napravim vrata da izađem iz ovog problema kog imam" i oni ti kažu "ma strpi se. mlada si. i mi smo kroz to svi prošli, proćiće i tebe. ne trebaju ti vrata, ne treba ti šansa za nešto drugo, ne znaš ti šta tebi treba ne znaš ti sebe kako mi tebe znamo, jer smo stariji i svi smo kroz to prošli."
Sve što čujem je "Sedi i trpi. Ne zanima me šta ti misliš o sebi, jedino što trebaš da znaš je da sam ja upravu, i da si ti nesposobno malo dete. Ćuti. Trpi. Ne želim da slušam kako plačeš više."
I znaš šta jebiga u nekom trenutku ućutiš. Ali oni će se kajati, ne ja. Naćiću ja put uprkos njima, napraviću sebi ta jebena vrata. Moram.
Jer ili ću napraviti ta vrata, ili ću trpeti ovu jezu, bol, suze, neugodnost, zgroženost, psihičku nervozu i strah od ljudi do kraja života. I to, meni, ne zvuči kao lep život. Čak i da se zajebem, čak i da ispadne da tranzicija nije za mene, barem će to biti MOJ izbor, MOJA greška i MOJ problem iz kog ću se izvući. Barem ću moći da kažem da sam probao i da sam se zjebao, da nisam samo sedeo i ćutao bez pokušaja sebi da pomognem i ugodim, čak iako je to šta svi moji ukućani oće od mene.
Mrš u kurac. I daj meni kurac već jednom.